“Gvožđe se kuje dok je vrući” i “Tri puta meri, jednom seci” neke su od poslovica koje se svakodnevno koriste, ali koja je od njih tačna i u kojoj situaciji? 

Razumevanje svake od ovih poslovica uvek je u kontekstu našeg ličnog iskustva. Tako je u životu, tako je i kada je u pitanju novac. 

Postoji mnogo štetnih ideja o novcu, zato je važno neke od njih razmotriti i analizirati.

 

 

  • Veliki broj bogatih ljudi su prevaranti!

 

Zaista neki bogati ljudi možda i jesu prevaranti, ali to se ne odnosi na sve bogate ljude. 

Postoje pojedinci koji su na legalan i legitiman način stekli svoj novac. Isto tako, to što je neko siromašan ne znači nužno da je i “pošten” čovek. 

Generalizacije ovog tipa, iskrivljuju stvarnost i dovode nas u zabludu da su svi ljudi sa nekom karakteristikom jednaki, jednako “nemoralni” ili jednako “pošteni” što ne mora biti slučaj. 

 

 

  • Ako meni dolazi puno novca, onda se taj novac od nekoga uzima!

 

Često imamo pogrešnu ideju da je novac uvek nečiji i ukoliko mi dolazimo do njega, onda se novac istovremeno od nekoga uzima. 

Takvo shvatanje je shvatanje novca kao materije. 

Međutim, danas se sve više koristi bezgotovinsko plaćanje i što osoba više koristi bezgotovinsko plaćanje, ređe mu dolazi ideja o novcu kao materiji koja je uvek nečija, osoba lakše shvata da je novac energija i ideja. 

Što je veći tok novca u društvu i u životu pojedinca, to je shvatanje novca kao “ideje” učestalije. 

 

 

  • Novac se može zaraditi samo teškim radom!

 

Poslovice kao što su “Za novac se mora krvavo raditi” i “Nema hleba bez motike” više ne odgovaraju vremenu u kome živimo, međutim zastarela uverenja koja se prenose sa generacije na generaciju ipak ostaju. 

Svima je poznato da postoje različiti oblici rada. 

Postoji rad koji se malo plaća, najčešće je to fizički rad, isto tako postoje znanja i veštine koje se skupo naplaćuju. 

Dakle, mali novac se zarađuje teškim radom, veliki novac pametnim radom.

 

 

  • Ako ja ne vidim kako običan čovek, na zakonit način, može da zaradi milion evra, znači da takav način i ne postoji!

 

Ovo štetno uverenje je bazirano na ideji da ako čovek sam ne vidi, ne čuje i ne razume način kako da to ostvari, onda tako nešto i nije moguće postići. 

Ovakvo štetno uverenje nas sprečava da se razvijamo i da tražimo nove mogućnosti, jer u startu verujemo da nešto nije moguće postići. 

Holivudska industrija stvorila je bogatstvo na filmovima o banditima i kriminalu u kojima se lako i brzo dolazi do novca.

Isto tako, stvorila je štetna uverenja kod ljudi kako je veliki novac prljav i nepošten i da je za srećan i miran život dovoljno i ono malo što imaju. Možda i jeste, ali je to takođe štetna ideja. 

 

 

  • Veliki novac kvari ljude!

 

“Bio je dobar čovek, a onda je počeo mnogo da zarađuje i potpuno se promenio, a pošto ja želim da ostanem dobar čovek i ne želim da se menjam, nije potrebno da mnogo zarađujem”. 

Novac nije jedina stvar koja menja čoveka. 

Ljudi se kroz život sve vreme menjaju, hteli mi to ili ne. 

Iskustva menjaju svest, posao kojim se bavimo nas menja, učenje i usavršavanje nas menjaju. 

Štetna ideja da “veliki novac kvari ljude” može da upravlja nama, ali pričanjem i preispitivanjem takve ideje, možemo da upravljamo tim procesima kako i na koji način nas novac menja. 

 

 

  • Kao što kamila ne može da prođe kroz iglene uši, tako ni bogataš ne može da uđe u carstvo nebesko! 

 

Po zakonima proste logike, to što bogati ne mogu da uđu u “carstvo nebesko”, ne znači da siromašni to mogu po automatizmu. 

To se nigde ne garantuje i za to ne postoje dokazi. Samo štetna ideja da se ne sme biti bogat, jer je to “nemoralno”. 

 

Zarađivanje novca podrazumeva razmišljanje o načinima na koje se on može steći. 

Gde je novac, tu su i emocije, pa se neminovno ulazi u psihološke igre oko novca. 

 

Prva psihološka igra oko novca je “Čik stigni me!”

Prva igra se zasniva na strahu i osećanju jakog nespokojstva.

Sve vreme se razmišlja o novcu, sve vreme se brine. 

Osoba teži finansijskom blagostanju, a čini se da će to blagostanje svakoga trenutka nestati ili se nikada neće dostići. 

Sve vreme je novac taj koji nedostaje, obaveze i računi pristižu, a novca nema ili ga nikada nema dovoljno. 

Ovde osoba ne dobija svoje, nego svoje dobija novac. 

Prva igra zahteva analizu, razumevanje i prihvatanje finansijskih strahova.

Prelazak iz prve u drugu igru se događa kada se savlada način “upravljanja” sopstvenim osećanjima.

 

Druga psihološka igra oko novca je “Koliko ti koštaš?”

Druga igra se zasniva na stalnom uvećanju količine novca koja dolazi. 

Kada osoba više nije spremna da juri za malim iznosom, novac počinje da dolazi u većoj količini sve dok se ne dostigne onaj iznos koji bi osoba ponovo bila spremna da “juri”.

Svaki čovek ima tu neku sumu na kojoj se “lomi”, ili nije spreman da taj iznos izgubi. 

Kada osoba krene da “juri” taj iznos, novac počinje opet da igra prvu igru. 

I to je strategija druge igre. 

Zato je korisno da osoba zna koji je taj iznos na kome se “lomi” i koji ga ponovo vodi u jurnjavu za novcem. 

Suma na kojoj se počinje da strepi, to je naša cena. 

U drugoj igri se “otvaraju vrata” za kretanje novca i određenu širinu finansijskog toka. 

Kolika će ta širina biti, zavisi od unutrašnje spremnosti pojedinca. 

 

Treća psihološka igra oko novca je “Izbori se samnom”

Treća igra se zasniva na veštini upravljanja finansijskim uspehom. 

Ovde počinju stalni konflikti kada je u pitanju trošenje novca, pri tome sa najbližim i najvoljenijima. 

Često nastaju celi spiskovi od strane bliskih ljudi šta sve žele da kupe i na šta da se troši vaš novac. 

Nekada i još uvek ne zarađen novac, se raspoređuje na zadovoljenje tuđih potreba. 

Dakle, u trećoj psihološkoj igri oko novca javlja se stalna ljutnja i nerazumevanje po pitanju preraspodele i trošenja novca. 

Ovde je potrebno napraviti izbor koji nije lak. Obično se problem rešava na dva načina. 

Ili svako ima svoj novčanik i troši svoj novac ili se objedinjuju strategije trošenja novca tako da se napravi kompromis koji može da zadovolji sve strane. 

Kada se pronađe održiva strategija kako treba trošiti novac, rešava se i konflikt sa bliskim osobama i stvara osnova za tok još većeg novca.

Da bi se došlo do uspešne objedinujuće strategija trošenja novca, potrebno je razviti veštinu razumevanja sopstvenih i tuđih emocija ili kako se to veštije naziva “steći emocionalnu pismenost”.

 

Četvrta psihološka igra oko novca je “Ja sve mogu”

Četvrta igra se zasniva na širenju znanja iz oblasti investiranja, psihologije, ekonomije, marketinga.

Nakon što postoje jasne strategije kako se novac troši, odnosno kada se zna kako pametno trošiti novac, prelazi se u četvrtu igru. 

Ovde je način razmišljanja potpuno drugačiji. 

Fokus više nije na to kako zaraditi novac, nego kako novac pametno uložiti. 

Ovo je igra investitora. 

 

Svaka osoba ima svoj finansijski scenario, kod nekog je povoljan, kod nekog to nije slučaj. 

Kako se osećate u vezi novca, najbolje govori koju psihološku igru novac igra sa vama. 

Ako vam se ne sviđa ono što dobijate i želite da to promenite, psihoterapija je prvi pravi korak.